Valentinovo je. Obukla sam haltere i sve sto ide uz njih, dosla u spavacu, slikala se, muzu koji je u dnevnoj sobi poslala poruku da pozuri. On dosao, legao, rekao Sisaro, i zaspao. Preobukla sam se u pidzamu i sada lezim i placem. Gdje je nestao onaj covjek pored kojeg nisam ni u obicnim gacicama mogla prosetati a da me ne pocne odmah ljubiti.
Koliko god da teram ljude od sebe i govorim svima kako mi ne treba niko, ipak bih želela da imam tu jednu osobu da dođe do mene i kaže kako je u redu. U redu je da sam tužna, ali ne to ne mora da znači da moram da budem sama i da se sakrijem u kuću, potpuno odvojena od ostatka sveta. Da ni ne pominjem kako su svi odustali odmah kao “važi, čujemo se”, niko i da pita kako mi je. Želim prave prijatelje.
